Naš meksički karantin i povratak u bazu oazu

02/06/2020

Kada smo sponatno rešili da posetimo Tulum krajem februara, pred kraj naših američkih putešestvija, nismo ni mogli da maštamo koliko ćemo se zaljubiti u njega. A kamoli da ćemo usred sezone, na ovako popularnom mestu, u jednom trenutku ostati sami sa meštanima ovog gradića. Zapravo, na ta dva meseca smo i postali njegovi meštani... Ali krenimo ispočetka.


Tulum je bio sve što smo očekivali i mnogo više od toga. Nikada nismo videli ovoliko maštovito iskorišćenih prirodnih materijala. Svaka kolibica i hotel pleni nekim boho vibracijama, okićeni su raskošnim zelenilom i cvećem, sa krovovima od osušenih listova palmi, sve asocira na povratak prirodi. Svi su na biciklama, i meštani i turisti, a život se odvija lagano. A kako i ne bi, nalazili smo se u malom gradiću na obali Meksičkog zaliva, okruženi džunglom, sretali smo životinje koje nikada do sada nismo, jeli buritose iz listova banana, pili svež kokos i kupali se "na svakom ćošku". 


Tulumska plaža je jako dugačka i prepuna zanimljivih hotela koji asociraju na roman Robinson Kruso ili na priču o Tarzanu. Do nje smo išli isključivo biciklama ili kolima, jer je ipak malo izvan grada. Na putu do plaže se ne zna gde smo pre želeli da zastanemo i šta pre da uslikamo. Kao da se svi restorani, hoteli i prodavnice takmiče na nekom sajmu mašte, što donekle i jeste tačno, jer sve ove maštovite atrakcije privlače veliki broj turista.


Sve je živopisno, puno ljuljaški, najrazličitijih i prezanimljivih skulptura i murala. Bili smo preplavljeni utiscima i emocijama, neretko nismo znali u šta bismo pre da gledamo. :)



Ova oblast je, takođe, poznata po čuvenim cenoteima, podvodnim jezerima čije su se tavanice urušile i koje su sada glavna atrakcija za kupanje. Svaki je različit i neizmerno zanimljiv, sa svojim pećinama, podvodnim prolazima, slepim miševima, ribama i kornjačama. Zaista nešto jedinstveno na svetu, posebno ako se uzme u obzir da postoje samo u Meksiku. Njihova zanimljivost se, bar po mom mišljenju, ne može porediti sa tulumskom plažom, iako je i plaža divna, bar do marta dok ne stigne ogromna količina morske trave na nju.


Mislim da i kada bismo odvojili čak 20 dana za obilazak cenotea u blizini, i dalje ne bismo postigli sve da ih obiđemo, što je šteta jer je svaki bajka za sebe. Baš iz ovog razloga bismo najviše voleli da se vratimo, da još malo vremena posvetimo tim čudesima.


Sam gradić je, kao što pomenuh,  malo udaljen od plaže, što je ujedno jedan od razloga zašto su svi turisti na biciklama. Meštani su većinom potomci starih Maja ali ima dosta i raznih evropskih doseljenika koji su se proteklih godina odlučili na ovaj predivan tropski život. Za razliku od preskupih hotela kraj plaže, u gradu je smeštaj, hrana i sve ostalo neuporedivo jeftinije. Uprkos tome, u njemu je dosta manje turista nego kraj plaže, pa je život u njemu jako zanimljiv za posmatranje. Pun je murala, šarenih kućica, dece koja bosa trče po ulicama i malih autentičnih restorana, koji se često nalaze na točkovima i ‘niču’ tokom kasnih popodneva. Ljudi žive prilično skromno ali deluju srećno, što je najvažnije. :)




NAŠ MEKSIČKI KARANTIN

Sve se još uvek odvijalo normalno, uživali smo u ovom raju u kom smo se tako neplanirano našli. Nismo mogli ni da sanjamo da uskoro nećemo biti u mogućnosti da se vratimo kući, da će zavladati pandemija i da će vila, u kojoj smo do tada iznajmljivali sobu, postati naša druga kuća i naš karantin na dva meseca.


Dok smo mi još uvek vagali koliko je pametno ići po pretrpanim aerodromima na kojima se već dosta ljudi zarazilo, srpske granice su naprasno zatvorene, pa nismo imali mnogo izbora nego da se zatvorimo u vilu, koja je, srećom, ostala prazna kako su ostali turisti uspeli da se vrate kući. Ovo je činilo da se osećamo sigurno u njoj, mogli smo da koristimo dvorište i bazen i ne mešamo se ni sa kim.


Često smo bili u kontaktu sa ambasadom, u međuvremenu smo radili, plivali i nagledali se filmova. Odmor od jurnjave nam je čak i prijao, ali smo bili jako tužni što smo toliko daleko od svojih porodica u tim neizvesnim trenucima.


Uskrs smo proslavili sami u dvorištu, i čekali početak maja da se otvori aerodrom u Beogradu. Kako je njegovo otvaranje odloženo na skoro mesec dana, rešili smo da reagujemo i da se potrudimo svim silama da stignemo nazad u Srbiju. U ovome nam je neizmerno pomogla naša ambasadorka u Meksiku. Dobavila nam je potrebne dozvole, pa smo uspeli da preko Pariza dospemo u Sofiju odakle smo kombijem odvezeni do granice. Odatle smo pešaka prešli do Srbije, na čijoj granici nas je čekao moj tata. Ceo taj put od dva i po dana, spavanje pod maskama i šetnja po praznim aerodromima nam i dalje deluju kao neki neobičan san.



NAZAD U NAŠU BAZU OAZU

Ovo je ujedno bio i najduži period koji smo proveli razdvojeni od svojih porodica. Zato sada rečima ne mogu da vam opišem koliko uživam što smo ponovo u bazi, okruženi našim najdražima, prolećnim mirisima i zelenilom naše bašte.


Mama me je obasula božurima i roze cvećem sa pijace, imali smo neke baš najslađe gostiće, a pravo da vam kažem i male šarene piliće koja čuva moja baka. :)




Posebno uživam ovih dana što nigde ne izlazim, a sve što poželim mi stigne na adresu, pa čak i kafa! Da, dobro ste čuli, sada svi ljubitelji kafe mogu da poruče Doncafé paket #kafakodkuće koji im stiže na kućnu adresu. U njemu, pored kafe koju izberete dobijate i po dve Doncafé šoljice iz limitirane Sport Tokio 2020 serije. Ja sam se opredelila za Strong kafu, uz nju najbolje obavljam sve stvari sa dugačke liste koju sam sastavila za ovo naše proleće kod kuće. ♡

No comments

Post a comment