24/07/2020
Dragulji Vojvodine

Dragulji Vojvodine


Kada smo se zaputili na ovaj kratak put po Vojvodini, nismo mogli ni da pretpostavimo kakve sve divote nas tamo čekaju. Volimo Novi Sad, Sremske Karlovce i Frušku goru, ali to je uglavnom bilo to od Vojvodine što smo do sada obišli. Naša dugogodišnja želja i prva stanica na ovom putu bila je Subotica.

Ovaj grad na severu Srbije, tik uz Mađarsku granicu, sagrađen je na pesku nekadašnjeg Panonskog mora. Pun je predivnih zgrada iz doba secesije (austrougarski pravac u art nouveau), čije fasade su mi oduzimale dah na svakom koraku. Imali smo sreće da upoznamo meštanina i turističkog vodiča, Nemanju Mutić, koji nam je tako savršeno dočarao istoriju ovog grada da smo se u jednom trenutku zaista osećali kao u bajci. Ispričao nam je zašto su zgrade zapravo toliko impozantne. Naime, imućne porodice i plemići tadašnje Austrougarske su pokušavali da se istaknu i budu bolji od komšija pa se zato ne zna koja zgrada je lepša od koje. Neke su sada podeljenje u stanove pa su postale stambene zgrade, a u nekima se nalaze konzulati, banke i slične institucije.


Čovek koji je zaslužan za najlepša zdanja ovog grada je talentovani Ferenc Rajhl. Ovom uspešnom arhitekti je secesija baš išla od ruke, o čemu najbolje svedoči njegov nekadašnji dom koji je sada Savremena galerija. Današnja Gradska biblioteka, a nekadašnja Nacionalna kasina, je totalno drugi pravac u arhitekturi, ali podjednako pokazuje talenat ovog čoveka. Nemanja nam je ispričao legendu vezanu za njegov poslovni krah koja ujedno daje objašnjenje zašto je bankrotirao i zašto se iz Subotice 1908. godine preselio u Segedin. Legenda kaže da je svojoj služavki kupio bicikl, najverovatnije kako bi lakše obavljala nabavku. Ovo je protumačeno kao ljubavna afera od strane nekih sugrađanki. Kako se njegova tašta našla na mestu gde se o ovome vodila rasprava, ušla je u konflikt sa jednom od gospođa koji je dovoljno eskalirao da dospe u lokalne novine. Kažu da je to bio početak njegove propasti. Danas se u dvorištu njegove palate, koje je sada restoran, nalazi bronzana skulptura devojke sa biciklom.




Iz ove posete Subotici naučili smo koliko fasadni ornamenti mogu da imaju jaku simboliku. Ali takođe, koliko mogu da je nemaju uopšte. Zvuči zbunjujuće ali sledi objašnjenje. :)


Ova zgrada naročitih i raznobojnih ornamenata, dizajnirana je sa namerom da bude banka. Zato svaki njen detalj ima svoju simboliku - košnica na vrhu fasade predstavlja izobilje, sove oko prozora predstavljaju mudre odluke, dok veverice znače štednju. Šareni detalji su većinom keramički, što u ovom gradu nije redak slučaj, kako je čuvena mađarska Žolnai keramika jako zastupljena u arhitekturi. Nemanja nam je, takođe, ispričao kako svaki ornament ili pločica imaju svoj original i redni broj kako bi mogli biti zamenjeni ako se nešto dogodi nekoj od fasada.


U isto vreme, mnoge dobrostojeće porodice su se, kao što sam pomenula na početku, takmičile koja će imati istaknutiji dizajn i fasadu svoje vile. Kako su postojali katalozi skulptura i ukrasa, ljudi su se često odlučivali za onu koju nema komšija, pa su tako nasumično birali onoga čega nema u gradu. Tako je ovaj vitez dospeo na vrh jedne od zgrada u pešačkoj zoni. On zaista nema nikakvu simboliku, kao i mnoge skulpture raznih grčkih bogova i boginja.


 




Uživala sam u raskošnom zelenilu ovog grada, njegovom sporom a živom tempu, u svakom secesijskom detalju i u količini srca koja krase fasade. Sledeći put kada posetite ovaj magičan grad, krenite u lov na srca, iznenadićete se koliko ih je i gde se sve nalaze. :)


Stižemo do nečeg jako specijalnog. U pitanju je obnovljena subotička sinagoga. Do pre nekoliko godina, iako ruinirana, privlačila je pažnju fotografa i raznih mladenaca, a sada je sa svojim novim sjajem, postala i prava turistička atrakcija.



Ovih dana je najviše koriste za koncerte i izložbe, a manje u verske svrhe. Mene je veoma asocirala na dizajn dvorca u Arendejlu, da, mislim na Anin i Elsin dvorac. :D Uostalom, prosudite sami. Osećala sam se kao u Diznilendu, nisam znala gde bih pre da gledam i da li je sve što vidim zaista ispred mene.





Nismo imali mnogo vremena, jer smo žurili nazad na Taričin rođendan, pa smo morali da biramo između roze jezera pokraj Subotice i Sombora, gde su nas čekali drugari koje dugo nismo videli. Kako nismo očekivali da se par dana nakon toga zarazimo ovim groznim virusom, u nadi da ćemo se vratiti dok je jezero još uvek roze (što je samo tokom letnjih meseci zbog algi koje tada u njemu žive), nastavili smo ka predivnom Somboru.




Sombor je prilično manji od Subotice ali se vodi velika borba oko toga koji je od ova dva grada najzeleniji grad Srbije. Ja sam vam ponajviše fotkala arhitekturu, ali verujte, te ulice pune visokih i raskošnih drvoreda su zaista veliki deo lepote ovih gradova.





Bili smo smešteni u blizini pešačke ulice koja je bila izuzetno živa, posebno uveče, pa smo se po samom dolasku već osećali nekako morski. Ne znamo da li je zbog silnih bašti kafića, graje ljudi, žive muzike ili zbog veoma toplih dana i večeri, ali smo se po dolasku duhom transportovali na primorje. Veliku ulogu u ovome je odigrao i Veliki Bački kanal, u kom se meštani osvežavaju i uživaju na njegovoj obali pod suncobranima.





Naši drugari su u međuvremenu iznajmili vikendicu na Bajskom kanalu koji se, takođe, nalazi u blizini grada. Kada smo se zaputili tamo, zaista nismo mogli ni da zamislimo koliko je to mesto zapravo bajkovito. I dalje tvrdim da je tako i dobio ime Bajski kanal, jer je izašao pravo iz bajke. :)


Voda u ovom kanalu je izuzetno čista iako je stajaća, o čemu svedoče brojni lokvanji. Činjenica da se voda ne kreće doprinosi bezbednijem kupanju ispred vikendica, koje se nalaze celom dužinom kanala. Svaka ima svoj dok ili plažicu, pa čak i čamčiće i pedaline. Neretko prođe i neko od komšija na dasci ili dušeku, sve je mirno pa se u vodi samo ogleda nebo i okolno zelenilo. Iznad vode lete ogromni vilin konjici, pa čak i labudovi. Da, lete tik iznad vode u raznim pravcima, a onda doplivaju do svakog od nas po malo hrane.


Plovili smo u malom drvenom čamcu, plivali, uživali u našoj omiljenoj ‘piknik gozbi’ koja se skoro uvek sastoji od sireva, voća i bageta - savršena kombinacija! Obožavamo da ponesemo sa sobom Doncafé 3 sec 2 1 black domaću kafu, koju spremamo lako na samom pikniku, što nam je poseban gušt.  Bilo je to jedno totalno spontano, a savršeno popodne.


Dok sam se brčkala među lokvanjima sa pogledom na sva ta prelepa dvorišta i njihove dokove, nisam mogla ni da sanjam da će mi se uskoro pridružiti cela porodica labudova! Ovo je bio prvi put da vidim bebe labudiće, na prvi pogled sam se zaljubila u njih. Onda sam shvatila da plivamo zajedno u ovom kanalu iz bajke. Kakav kraj jednog magičnog vojvođanskog popodneva.


Plan je bio da nastavimo svoje vojvođanske putešestvije posle Taričinog rođendana, ali kao što verovatno već znate, to je bio trenutak kada smo se porodično zarazili kovidom. Posle velike borbe se, najzad, svi lepo oporavljamo, pa se nadamo da ćemo što pre moći i da ostvarimo bar neke od silnih planova koje smo imali za ovo leto.
02/06/2020
Naš meksički karantin i povratak u bazu oazu

Naš meksički karantin i povratak u bazu oazu


Kada smo sponatno rešili da posetimo Tulum krajem februara, pred kraj naših američkih putešestvija, nismo ni mogli da maštamo koliko ćemo se zaljubiti u njega. A kamoli da ćemo usred sezone, na ovako popularnom mestu, u jednom trenutku ostati sami sa meštanima ovog gradića. Zapravo, na ta dva meseca smo i postali njegovi meštani... Ali krenimo ispočetka.


Tulum je bio sve što smo očekivali i mnogo više od toga. Nikada nismo videli ovoliko maštovito iskorišćenih prirodnih materijala. Svaka kolibica i hotel pleni nekim boho vibracijama, okićeni su raskošnim zelenilom i cvećem, sa krovovima od osušenih listova palmi, sve asocira na povratak prirodi. Svi su na biciklama, i meštani i turisti, a život se odvija lagano. A kako i ne bi, nalazili smo se u malom gradiću na obali Meksičkog zaliva, okruženi džunglom, sretali smo životinje koje nikada do sada nismo, jeli buritose iz listova banana, pili svež kokos i kupali se "na svakom ćošku". 


Tulumska plaža je jako dugačka i prepuna zanimljivih hotela koji asociraju na roman Robinson Kruso ili na priču o Tarzanu. Do nje smo išli isključivo biciklama ili kolima, jer je ipak malo izvan grada. Na putu do plaže se ne zna gde smo pre želeli da zastanemo i šta pre da uslikamo. Kao da se svi restorani, hoteli i prodavnice takmiče na nekom sajmu mašte, što donekle i jeste tačno, jer sve ove maštovite atrakcije privlače veliki broj turista.


Sve je živopisno, puno ljuljaški, najrazličitijih i prezanimljivih skulptura i murala. Bili smo preplavljeni utiscima i emocijama, neretko nismo znali u šta bismo pre da gledamo. :)



Ova oblast je, takođe, poznata po čuvenim cenoteima, podvodnim jezerima čije su se tavanice urušile i koje su sada glavna atrakcija za kupanje. Svaki je različit i neizmerno zanimljiv, sa svojim pećinama, podvodnim prolazima, slepim miševima, ribama i kornjačama. Zaista nešto jedinstveno na svetu, posebno ako se uzme u obzir da postoje samo u Meksiku. Njihova zanimljivost se, bar po mom mišljenju, ne može porediti sa tulumskom plažom, iako je i plaža divna, bar do marta dok ne stigne ogromna količina morske trave na nju.


Mislim da i kada bismo odvojili čak 20 dana za obilazak cenotea u blizini, i dalje ne bismo postigli sve da ih obiđemo, što je šteta jer je svaki bajka za sebe. Baš iz ovog razloga bismo najviše voleli da se vratimo, da još malo vremena posvetimo tim čudesima.


Sam gradić je, kao što pomenuh,  malo udaljen od plaže, što je ujedno jedan od razloga zašto su svi turisti na biciklama. Meštani su većinom potomci starih Maja ali ima dosta i raznih evropskih doseljenika koji su se proteklih godina odlučili na ovaj predivan tropski život. Za razliku od preskupih hotela kraj plaže, u gradu je smeštaj, hrana i sve ostalo neuporedivo jeftinije. Uprkos tome, u njemu je dosta manje turista nego kraj plaže, pa je život u njemu jako zanimljiv za posmatranje. Pun je murala, šarenih kućica, dece koja bosa trče po ulicama i malih autentičnih restorana, koji se često nalaze na točkovima i ‘niču’ tokom kasnih popodneva. Ljudi žive prilično skromno ali deluju srećno, što je najvažnije. :)




NAŠ MEKSIČKI KARANTIN

Sve se još uvek odvijalo normalno, uživali smo u ovom raju u kom smo se tako neplanirano našli. Nismo mogli ni da sanjamo da uskoro nećemo biti u mogućnosti da se vratimo kući, da će zavladati pandemija i da će vila, u kojoj smo do tada iznajmljivali sobu, postati naša druga kuća i naš karantin na dva meseca.


Dok smo mi još uvek vagali koliko je pametno ići po pretrpanim aerodromima na kojima se već dosta ljudi zarazilo, srpske granice su naprasno zatvorene, pa nismo imali mnogo izbora nego da se zatvorimo u vilu, koja je, srećom, ostala prazna kako su ostali turisti uspeli da se vrate kući. Ovo je činilo da se osećamo sigurno u njoj, mogli smo da koristimo dvorište i bazen i ne mešamo se ni sa kim.


Često smo bili u kontaktu sa ambasadom, u međuvremenu smo radili, plivali i nagledali se filmova. Odmor od jurnjave nam je čak i prijao, ali smo bili jako tužni što smo toliko daleko od svojih porodica u tim neizvesnim trenucima.


Uskrs smo proslavili sami u dvorištu, i čekali početak maja da se otvori aerodrom u Beogradu. Kako je njegovo otvaranje odloženo na skoro mesec dana, rešili smo da reagujemo i da se potrudimo svim silama da stignemo nazad u Srbiju. U ovome nam je neizmerno pomogla naša ambasadorka u Meksiku. Dobavila nam je potrebne dozvole, pa smo uspeli da preko Pariza dospemo u Sofiju odakle smo kombijem odvezeni do granice. Odatle smo pešaka prešli do Srbije, na čijoj granici nas je čekao moj tata. Ceo taj put od dva i po dana, spavanje pod maskama i šetnja po praznim aerodromima nam i dalje deluju kao neki neobičan san.



NAZAD U NAŠU BAZU OAZU

Ovo je ujedno bio i najduži period koji smo proveli razdvojeni od svojih porodica. Zato sada rečima ne mogu da vam opišem koliko uživam što smo ponovo u bazi, okruženi našim najdražima, prolećnim mirisima i zelenilom naše bašte.


Mama me je obasula božurima i roze cvećem sa pijace, imali smo neke baš najslađe gostiće, a pravo da vam kažem i male šarene piliće koja čuva moja baka. :)




Posebno uživam ovih dana što nigde ne izlazim, a sve što poželim mi stigne na adresu, pa čak i kafa! Da, dobro ste čuli, sada svi ljubitelji kafe mogu da poruče Doncafé paket #kafakodkuće koji im stiže na kućnu adresu. U njemu, pored kafe koju izberete dobijate i po dve Doncafé šoljice iz limitirane Sport Tokio 2020 serije. Ja sam se opredelila za Strong kafu, uz nju najbolje obavljam sve stvari sa dugačke liste koju sam sastavila za ovo naše proleće kod kuće. ♡
16/04/2020
Naša meksička uskršnja trpeza

Naša meksička uskršnja trpeza

Kako smo se u sred pandemije našli u Tulumu, primorani smo da Uskrs provedemo ovde. To ne znači da od ove situacije nismo rešili da iskoristimo ono najbolje. :)


Usled neprestanog putovanja, vremena za DIY projekte nisam imala skoro uopšte, sem kada svratimo u bazu. Jako sam ih se uželela, uvek se sjajno zabavim i opustim uz njih, što mi je ovog puta bilo od posebnog značaja. Poseban šmek projektu dala su ograničena sredstva koja su mi bila na raspolaganju. U nedostatku boja za jaja i ostalih uskršnjih potrepština koje inače koristim prilikom farbanja, služila sam se prirodnim namirnicama i sitnicama koje sam uspela da nađem u lokalnom marketu. Moram da priznam da nisam mogla ni da se nadam ovako lepim rezultatima, naročito što se, na kraju, sve odvilo savim drugačije od onog što sam inicijalno zamišljala.




Plan je bio da bela jaja, koja su ovde česta pojava, ofarbamo namirnicama poput cvekle, kurkume i peršuna. Očekivala sam da dobijem roze, narandžasta i svetlo zelena jaja. Umesto toga, ova iz cvekle ispadoše maslinasto zelena, i dalje se pitam kako, voda je bila sasvim crvena, a jaje skroz belo. :) Milan je došao na ideju da kurkumu ne kuvamo već da njen prah sa kapi vode utrljamo salvetom u jaje, tako smo dobili ova rustična jarko žuta jaja. Utrljavanjem peršuna smo pak dobili svetlo zelenkasto žuto i ravnomerno raspoređenu boju.


Znate da godinama skupljam ukrasne salvete, pa sam tako i sada imala sa sobom u koferu ove žute, koje nosim još iz Njujorka. Jedna jedina salveta bila je dovoljna da uradim dekupaž na kutiji za jaja i dekupaž na nekoliko jajeta. Salvetu sam cepkala umesto da je sečem i mislim da je to ovoga puta dalo finu notu i povezalo tu rustičnu crtu sa ostalim žutim jajima. Ako još uvek niste radili dekupaž na jajima, evo i jednog saveta- koristite belance za lepljenje salvete kako biste bili sigurni da će jaje ostati sasvim bezbedno za jelo.



Došao je trenutak gde shvatam da sam sasvim zadovoljna našim uskršnjim jajima ali i dalje nemam nijednu roze varijantu. Kako me je cvekla izneverila, jedino što sam imala na razpolaganju da je roze bio je lak za nokte. Sasvim sponatno u tom trenutku ugledam slova za supu koja sam kupila na početku karantina kako bi me supa utešno podsećala na onu koju mi je mama kuvala kada sam bila mala. :) Rešim da napravim natpise "Srećan Uskrs" i "ljubav", prvi ofarbam roze lakom za nokte a drugi žutim markerom, kako bi boja bila još jače žuta nego što je ova testenina inače.




Srećom, raznobojni samolepljivi cirkoni u obliku srca su mi bili u kutiji za nakit što mi je pomoglo da imam još jednu varijantu sa roze bojom. Poslednja dva jajeta sam rešila da "žrtvujem za fotkanje" i ofarbam ih lakom za nokte, za koji ste mi dojavili da ostavlja miris na jajima kada se oljušte pa ih ne predlažem za jelo. Šare su ispale ovako fine jer sam u malo vode sipala lak, umočila jaje i onda lak utapkala salvetom. Probala sam isto ovo bez vode ali onda se lak jednostavno skine u pokušaju tapkanja salvetom, tako da je voda ovde igrala važnu ulogu. :)


Sada je cilj bio spojiti žute i roze varijante. Ovde nastupa ogromno roze čokoladno jaje koje sam poručila u našoj omiljenoj pasteleriji u Tulumu, kao i držači za jaja koje sam pravila nekoliko dana ranije od paste za modeliranje. Ova pasta je slična glini samo se brže suši i jako je lako rukovati njom. Ima je u knjižarama i većim marketima. Kod držača su mi, ponovo, pritekli u pomoć cirkoni, lak za nokte i jedna stara minđuša. :)




Ako pratite Mustrinu instagram stranicu, onda ste već upoznati sa meksičkom varijantom uskršnjih jaja. U pitanju su ljuspe punjenje konfetama koje se razbijaju ljudima o glave. Zovu se cascarones. Naravno da nisam odolela da napravim bar nekoliko. A kako nisam pronašla konfete, cepkala sam šarene stranice časopisa koji sam imala na sitne komade. Moram da priznam da je još zabavnije lupati ova jaja, slatko smo se nasmejali. :)




I tako, sasvim spontano, nastade naša (pred)uskršnja trpeza, bez mnogo planiranja i sredstava.
Čak smo imali i neplaniranog mekanog i razigranog gostića.