SLIDER

02/06/2020
Naš meksički karantin i povratak u bazu oazu

Naš meksički karantin i povratak u bazu oazu


Kada smo sponatno rešili da posetimo Tulum krajem februara, pred kraj naših američkih putešestvija, nismo ni mogli da maštamo koliko ćemo se zaljubiti u njega. A kamoli da ćemo usred sezone, na ovako popularnom mestu, u jednom trenutku ostati sami sa meštanima ovog gradića. Zapravo, na ta dva meseca smo i postali njegovi meštani... Ali krenimo ispočetka.


Tulum je bio sve što smo očekivali i mnogo više od toga. Nikada nismo videli ovoliko maštovito iskorišćenih prirodnih materijala. Svaka kolibica i hotel pleni nekim boho vibracijama, okićeni su raskošnim zelenilom i cvećem, sa krovovima od osušenih listova palmi, sve asocira na povratak prirodi. Svi su na biciklama, i meštani i turisti, a život se odvija lagano. A kako i ne bi, nalazili smo se u malom gradiću na obali Meksičkog zaliva, okruženi džunglom, sretali smo životinje koje nikada do sada nismo, jeli buritose iz listova banana, pili svež kokos i kupali se "na svakom ćošku". 


Tulumska plaža je jako dugačka i prepuna zanimljivih hotela koji asociraju na roman Robinson Kruso ili na priču o Tarzanu. Do nje smo išli isključivo biciklama ili kolima, jer je ipak malo izvan grada. Na putu do plaže se ne zna gde smo pre želeli da zastanemo i šta pre da uslikamo. Kao da se svi restorani, hoteli i prodavnice takmiče na nekom sajmu mašte, što donekle i jeste tačno, jer sve ove maštovite atrakcije privlače veliki broj turista.


Sve je živopisno, puno ljuljaški, najrazličitijih i prezanimljivih skulptura i murala. Bili smo preplavljeni utiscima i emocijama, neretko nismo znali u šta bismo pre da gledamo. :)



Ova oblast je, takođe, poznata po čuvenim cenoteima, podvodnim jezerima čije su se tavanice urušile i koje su sada glavna atrakcija za kupanje. Svaki je različit i neizmerno zanimljiv, sa svojim pećinama, podvodnim prolazima, slepim miševima, ribama i kornjačama. Zaista nešto jedinstveno na svetu, posebno ako se uzme u obzir da postoje samo u Meksiku. Njihova zanimljivost se, bar po mom mišljenju, ne može porediti sa tulumskom plažom, iako je i plaža divna, bar do marta dok ne stigne ogromna količina morske trave na nju.


Mislim da i kada bismo odvojili čak 20 dana za obilazak cenotea u blizini, i dalje ne bismo postigli sve da ih obiđemo, što je šteta jer je svaki bajka za sebe. Baš iz ovog razloga bismo najviše voleli da se vratimo, da još malo vremena posvetimo tim čudesima.


Sam gradić je, kao što pomenuh,  malo udaljen od plaže, što je ujedno jedan od razloga zašto su svi turisti na biciklama. Meštani su većinom potomci starih Maja ali ima dosta i raznih evropskih doseljenika koji su se proteklih godina odlučili na ovaj predivan tropski život. Za razliku od preskupih hotela kraj plaže, u gradu je smeštaj, hrana i sve ostalo neuporedivo jeftinije. Uprkos tome, u njemu je dosta manje turista nego kraj plaže, pa je život u njemu jako zanimljiv za posmatranje. Pun je murala, šarenih kućica, dece koja bosa trče po ulicama i malih autentičnih restorana, koji se često nalaze na točkovima i ‘niču’ tokom kasnih popodneva. Ljudi žive prilično skromno ali deluju srećno, što je najvažnije. :)




NAŠ MEKSIČKI KARANTIN

Sve se još uvek odvijalo normalno, uživali smo u ovom raju u kom smo se tako neplanirano našli. Nismo mogli ni da sanjamo da uskoro nećemo biti u mogućnosti da se vratimo kući, da će zavladati pandemija i da će vila, u kojoj smo do tada iznajmljivali sobu, postati naša druga kuća i naš karantin na dva meseca.


Dok smo mi još uvek vagali koliko je pametno ići po pretrpanim aerodromima na kojima se već dosta ljudi zarazilo, srpske granice su naprasno zatvorene, pa nismo imali mnogo izbora nego da se zatvorimo u vilu, koja je, srećom, ostala prazna kako su ostali turisti uspeli da se vrate kući. Ovo je činilo da se osećamo sigurno u njoj, mogli smo da koristimo dvorište i bazen i ne mešamo se ni sa kim.


Često smo bili u kontaktu sa ambasadom, u međuvremenu smo radili, plivali i nagledali se filmova. Odmor od jurnjave nam je čak i prijao, ali smo bili jako tužni što smo toliko daleko od svojih porodica u tim neizvesnim trenucima.


Uskrs smo proslavili sami u dvorištu, i čekali početak maja da se otvori aerodrom u Beogradu. Kako je njegovo otvaranje odloženo na skoro mesec dana, rešili smo da reagujemo i da se potrudimo svim silama da stignemo nazad u Srbiju. U ovome nam je neizmerno pomogla naša ambasadorka u Meksiku. Dobavila nam je potrebne dozvole, pa smo uspeli da preko Pariza dospemo u Sofiju odakle smo kombijem odvezeni do granice. Odatle smo pešaka prešli do Srbije, na čijoj granici nas je čekao moj tata. Ceo taj put od dva i po dana, spavanje pod maskama i šetnja po praznim aerodromima nam i dalje deluju kao neki neobičan san.



NAZAD U NAŠU BAZU OAZU

Ovo je ujedno bio i najduži period koji smo proveli razdvojeni od svojih porodica. Zato sada rečima ne mogu da vam opišem koliko uživam što smo ponovo u bazi, okruženi našim najdražima, prolećnim mirisima i zelenilom naše bašte.


Mama me je obasula božurima i roze cvećem sa pijace, imali smo neke baš najslađe gostiće, a pravo da vam kažem i male šarene piliće koja čuva moja baka. :)




Posebno uživam ovih dana što nigde ne izlazim, a sve što poželim mi stigne na adresu, pa čak i kafa! Da, dobro ste čuli, sada svi ljubitelji kafe mogu da poruče Doncafé paket #kafakodkuće koji im stiže na kućnu adresu. U njemu, pored kafe koju izberete dobijate i po dve Doncafé šoljice iz limitirane Sport Tokio 2020 serije. Ja sam se opredelila za Strong kafu, uz nju najbolje obavljam sve stvari sa dugačke liste koju sam sastavila za ovo naše proleće kod kuće. ♡
16/04/2020
Naša meksička uskršnja trpeza

Naša meksička uskršnja trpeza

Kako smo se u sred pandemije našli u Tulumu, primorani smo da Uskrs provedemo ovde. To ne znači da od ove situacije nismo rešili da iskoristimo ono najbolje. :)


Usled neprestanog putovanja, vremena za DIY projekte nisam imala skoro uopšte, sem kada svratimo u bazu. Jako sam ih se uželela, uvek se sjajno zabavim i opustim uz njih, što mi je ovog puta bilo od posebnog značaja. Poseban šmek projektu dala su ograničena sredstva koja su mi bila na raspolaganju. U nedostatku boja za jaja i ostalih uskršnjih potrepština koje inače koristim prilikom farbanja, služila sam se prirodnim namirnicama i sitnicama koje sam uspela da nađem u lokalnom marketu. Moram da priznam da nisam mogla ni da se nadam ovako lepim rezultatima, naročito što se, na kraju, sve odvilo savim drugačije od onog što sam inicijalno zamišljala.




Plan je bio da bela jaja, koja su ovde česta pojava, ofarbamo namirnicama poput cvekle, kurkume i peršuna. Očekivala sam da dobijem roze, narandžasta i svetlo zelena jaja. Umesto toga, ova iz cvekle ispadoše maslinasto zelena, i dalje se pitam kako, voda je bila sasvim crvena, a jaje skroz belo. :) Milan je došao na ideju da kurkumu ne kuvamo već da njen prah sa kapi vode utrljamo salvetom u jaje, tako smo dobili ova rustična jarko žuta jaja. Utrljavanjem peršuna smo pak dobili svetlo zelenkasto žuto i ravnomerno raspoređenu boju.


Znate da godinama skupljam ukrasne salvete, pa sam tako i sada imala sa sobom u koferu ove žute, koje nosim još iz Njujorka. Jedna jedina salveta bila je dovoljna da uradim dekupaž na kutiji za jaja i dekupaž na nekoliko jajeta. Salvetu sam cepkala umesto da je sečem i mislim da je to ovoga puta dalo finu notu i povezalo tu rustičnu crtu sa ostalim žutim jajima. Ako još uvek niste radili dekupaž na jajima, evo i jednog saveta- koristite belance za lepljenje salvete kako biste bili sigurni da će jaje ostati sasvim bezbedno za jelo.



Došao je trenutak gde shvatam da sam sasvim zadovoljna našim uskršnjim jajima ali i dalje nemam nijednu roze varijantu. Kako me je cvekla izneverila, jedino što sam imala na razpolaganju da je roze bio je lak za nokte. Sasvim sponatno u tom trenutku ugledam slova za supu koja sam kupila na početku karantina kako bi me supa utešno podsećala na onu koju mi je mama kuvala kada sam bila mala. :) Rešim da napravim natpise "Srećan Uskrs" i "ljubav", prvi ofarbam roze lakom za nokte a drugi žutim markerom, kako bi boja bila još jače žuta nego što je ova testenina inače.




Srećom, raznobojni samolepljivi cirkoni u obliku srca su mi bili u kutiji za nakit što mi je pomoglo da imam još jednu varijantu sa roze bojom. Poslednja dva jajeta sam rešila da "žrtvujem za fotkanje" i ofarbam ih lakom za nokte, za koji ste mi dojavili da ostavlja miris na jajima kada se oljušte pa ih ne predlažem za jelo. Šare su ispale ovako fine jer sam u malo vode sipala lak, umočila jaje i onda lak utapkala salvetom. Probala sam isto ovo bez vode ali onda se lak jednostavno skine u pokušaju tapkanja salvetom, tako da je voda ovde igrala važnu ulogu. :)


Sada je cilj bio spojiti žute i roze varijante. Ovde nastupa ogromno roze čokoladno jaje koje sam poručila u našoj omiljenoj pasteleriji u Tulumu, kao i držači za jaja koje sam pravila nekoliko dana ranije od paste za modeliranje. Ova pasta je slična glini samo se brže suši i jako je lako rukovati njom. Ima je u knjižarama i većim marketima. Kod držača su mi, ponovo, pritekli u pomoć cirkoni, lak za nokte i jedna stara minđuša. :)




Ako pratite Mustrinu instagram stranicu, onda ste već upoznati sa meksičkom varijantom uskršnjih jaja. U pitanju su ljuspe punjenje konfetama koje se razbijaju ljudima o glave. Zovu se cascarones. Naravno da nisam odolela da napravim bar nekoliko. A kako nisam pronašla konfete, cepkala sam šarene stranice časopisa koji sam imala na sitne komade. Moram da priznam da je još zabavnije lupati ova jaja, slatko smo se nasmejali. :)




I tako, sasvim spontano, nastade naša (pred)uskršnja trpeza, bez mnogo planiranja i sredstava.
Čak smo imali i neplaniranog mekanog i razigranog gostića. 
25/12/2019
Prazničenje u Njujorku

Prazničenje u Njujorku


Ljudi dragi, nalazimo se u prazničnom filmu! Štipnite nas! :D

Dakle, ovaj grad je sve što smo mogli da zamislimo i ono što nikada nismo mogli ni da sanjamo. Naročito u ovo doba godine, kada na svakim vratima visi venčić a lampioni svetlucaju na sve strane. :)


Komšiluk u Džerziju nam je topao i pun prazničnog duha, a stančić udoban, visokih plafona, i sa kaminom. Kažemo vam, kao da smo ušli u praznični film. :)


Kako nam je ovo sada već uveliko stil života, volimo da se zaista odomaćimo i ušuškamo u kućnu atmosferu kada ne obilazimo grad. Zato smo otišli korak dalje i kupili nekoliko ukrasa da praznični duh koji vlada celim gradom unesemo i u naš stančić. :)


Ujutru skuvamo svoju omiljenu kafu i napravimo svoj omiljeni doručak. Poneli smo, po meni ubedljivo najbolju tursku kafu do sada, Doncafé Moment, da probamo da dobijemo i mi taj 25. sat u toku dana u ovom gradu koji nikada ne spava. Na putu zaista vrednujemo vreme još više jer doživljavamo svaki minut dragocenim, naročito što se usled menjanja vremenskih zona često desi da ‘izgubimo’ dan. Pokušavamo da obiđemo sve što nam je na spisku, odradimo svoj radni dan i da odvojimo vreme za odmor koji nam je preko potreban. Kako dan stvarno nema dovoljno sati za sve to, znači nam svaki koji možemo da dobijemo. Zato čak i u dalekom Njujorku ubacujemo kodove iz Doncafé Moment kesica od 200g na sajt www.25sat.rs i skupljamo poene, da kada se premoreni vratimo sa puta, izaberemo jedan od sjajnih poklona u vitrini. :D


Imamo utisak da nas od svih masivnih i popularnih stvari ipak više privlače stambeni delovi i svaki njihov mali ukrašen kutak. Da li ste znali da ovde svi postavljaju jelke uz prozore kako bi i prolaznici mogli da uživaju u njima? Postoje čak i čitavi komšiluci koji se ‘takmiče’ oko praznične dekoracije, i čitave ulice u mašnama i lampionima. Verujem da uopšte ne preterujem ako kažem da smo do sada videli na stotine ukrašenih jelki. :)



Ovo ne znači da i pažljivo osmišljeni ukrasi velikih brendova nemaju ‘dušu’, čak naprotiv! Sve je toliko pažljivo osmišljeno i sa ljubavlju da se topimo na svakom koraku. Naročito ja, koja sam zaljubljena u zimske praznike i svu magiju koju oni nose. :)






Zato, drugari, ako tragate za svojom sledećom božićnom destinacijom, ogromna preporuka od mene za ovaj magičan grad! Ovo je zaista da čovek počne ponovo da veruje u Deda Mraza! Uostalom, neka slike govore same za sebe. :)






Desilo se i ono što smo jako priželjkivali- pao je sneg, i to onaj pravi, škripkavi. :D Pahulje su bile ogromne, i grudvali smo se, kao prava deca. :)




Popeli smo se na vrh Rokafeler zgrade, odakle se pruža pogled na čitav Menhetn. To je definitivno bilo iskustvo koje nikada nećemo zaboraviti.


Gledali smo zalazak sunca, i što je bilo možda još lepše, kako grad počinje da svetli kako pada mrak. Ako budete išli, ciljajte da stignete pred suton, doplaćuje se deset dolara preko, ali vredi svakog centa. :)


Pozdravlja vas vaša Mustrica iz svetlucavog Njujorka! <3