Ako ste pratili prethodne putopise, onda znate da je ovo nastavak našeg putovanja po Italiji, koji zapravo, poprilično kasni. Bilo je teško izboriti se sa gigabajtima slika, jer u fotkanju, kao i u mnogo čemu, uopšte nisam umerena. :)
Elem, plan našeg putovanja bio je - Rovinj, Venecija, Firenca, vožnja kroz predivnu Toskanu i obilazak svih šarmantnih toskanskih gradića, Siena, nastavak vožnje kroz Toskanu do mesta odakle polazi trajekt koji nas vodi na našu krajnju destinaciju - Sardiniju. :) Ovaj post je posvećen uživanju u Toskani, izuzevši Firencu i Sienu. Na njih ću se nadovezati nekom drugom prilikom.
Deo Toskane koji smo ovom prilikom obišli je Chianti. Nalazi se u središtu regije i prepun je preslatkih gradića-utvrđenja i naravno, čarobnih brda i vinograda.
Prva stanica na našim toskanskim putešestvijama bilo je majušno mesto - Greve in Chianti. Celi gradić je jedan veliki trg, prepun cveća, kafea, vinoteka i suvenirnica. On mi se, iskreno, najmanje dopao, jer je, za razliku od ostalih gradića, na ravnom, nema predivan pogled koji imaju ostali i previše je 'komercijalan' za moj ukus. Pomenula sam ga zato što je dosta poznat, pa da vam, eto, ne oduzmem tu informaciju. :)
Nakon ovog gradića kreću prava toskanska brda. Pratimo čuveni put SR222, koji vas vodi na sva mesta koja ne treba propustiti.
Na vidiku je maleni Panzano. Nalazi se na brdu, čini ga jedna uličica i crkvica na vrhu. Kada smo se pojavili, na ulici nije bilo nikoga. Ubrzo smo shvatili da su svi u restoranima, koje čak ni ne primetiš dok ne rešiš da proviriš kroz poneka otvorena vrata. Svaki restoran ima svoj balkon ili dvorište odakle se pruža predivan pogled. Restorančić u koji smo upali mi je jedna od omiljenijih uspomena iz Toskane. U prošaranom hladu ispod stare smokve i vinove loze, imali smo najukusniji ručak na ovom putovanju. Pored domaćih pasti i kapreze salate, na koju smo i dan danas navučeni, veliki utisak na nas je ostavila salata od krušaka i pekorino sira. Pekorino smo tada prvi put probali, ali smo brzo saznali da je on velika zvezda Toskane. Zabavno je bilo to što su i kruška i sir bili naseckani na sitne kockice i izgledali identično, pa je svaki zalogaj ove salate bio iznenađenje. :) A poseban šmek celom ugođaju su dale dame sa naslovne fotke, obučene u belo, koje očigledno baš umeju da uživaju u svom ručku. :)
Put nas dalje vodi kraj brojnih vinograda, kroz očaravajuće zelenilo, do Casteline. Ovo mesto je malo urbanije i življe, ima obilje prodavnica u kojima možete kupiti dobre sireve, vina, maslinovo ulje, i testenine svih veličina i oblika. A da ne pominjem kremasti i preukusni gelato! :) Ako sam nešto naučila na ovom putovanju, to je da na sve moguće načine naručim sladoled. :D
Iznenadili su me svi oblici i živopisne boje testenina. Najpopuranije su, čini mi se, šarene mašnice. Njih sam donela mami, bakama i sestri da naprave neku dobru pastu, ali je problem što niko ne želi da ih skuva jer su mnogo lepe. :D Nismo odoleli ni prelepim daskama za sečenje od maslinovog drveta, naročito onim nepravilnog oblika. Njihove šare neodoljivo podsećaju na eurokrem, tako da nije ni čudo što sam bila toliko opčinjena njima. :)
Da li ste primetili da svi ljudi na fotkama nešto ručkaju!? :) Ne kažu badava da slika govori hiljadu reči. Naše 'planiranje' puta kroz Toskanu je ustvari išlo ovako: 'Ahhh, kakvi predeli, pašću u nesvest. Vidi ovaj gradić na brdu, hajmo tamo da popijemo kafu.' Svratimo u gradić, oduševimo se time koliko su svi slični a skroz različiti. Popijemo kafu, prošetamo, pa nastavimo vožnju koja je sama po sebi pravo uživanje. Onda shvatimo da je vreme za sladoled, i svaćamo u narednu tvrđavicu na brdu. I tako u krug. U potpunosti smo doživeli izraz la dolce vita. :)
Jedino mesto gde nismo uspeli da unesemo nikakve kalorije je mali i presladak Fonterutoli. Ovde nećete videti nijednu prodavnicu, restoran, a verovatno ni ljude. Zato je sve prepuno šarma, zelenila i cveća. :)
Kasnije tog dana stižemo u Sienu, noćimo, pa nastavljamo svoj put kroz Toskanu. Rešili smo da sačekamo i doručkujemo u Montalćinu. Koliko je to dobra odluka bila! Gradić utvrđenje, sa pravim zamkom. A pogled sa doručka, pa evo ga dole. I to je samo jedan deo. Panorama od punih 180 stepeni, sa utvrđenjem levo i desno i brdima u sredini. Obzirom da smo za doručak naručili 'doručak za dvoje', mislim da smo u jednom obroku uspeli da probamo sve domaće proizvode ovog dela Toskane. I ne, neću vam reći koliko smo se ugojili na ovom putovanju. :)
Ok, vreme je da nastavimo ka Montepulćijanu jer ipak je vreme za sladoled! Ovaj grad je veći od ostalih, ali smo njega najmanje obišli jer je trebalo na vreme da stignemo u Ćivitavekiju i ukrcamo se na trajekt za Sardiniju. Deo grada koji smo obišli je šarmantan i brdovit, pogledajte samo pod kojim nagibom ljudi uživaju u svojoj čaši vina. :)
U povratku sa mora, u planu je bio čuveni San Đeminijano. Srednjevekovno utvrđenje poznato po svojim velikim kulama. I pogađajte, najboljim sladoledžijama. :D
Čak sam se uzdržala da ga ufotnem pre nego što sam ga smazala. U pitanju je gelateria Del Dondoli, nagrađivana više godina zaredom kao svetski šampion u gelatu. Ako mene pitate, sladoled i gelato su dve različite stvari, jer nijedan sladoled nikada nije tako kremast kao italijanski sladoled. :)
A pobrinuli smo se i da sve ovo ne prođe bez selfija, jer naravno, moderni smo. :)
Gradić Rada nam nije bila ni na radaru, do nje nas je put spontano doveo. A mesto je toliko medeno i živahno, i u stvari, dosta poznato.
Sa svih strana se pruža predivan pogled. Ima dosta mladih i puno biciklista. Prvi put sam tokom celog puta kroz Toskanu videla butike i skroz moderne kafiće. Ali ipak je sve mirno usled opuštenog tempa stanovnika i posetioca ovog gradića. Teška srca sam otišla iz njega, jer sam znala da je ovo poslednja stanica u Toskani pre nego što se zaputimo ka Srbiji, posle skoro mesec dana našeg dolce italijanskog života.
Ono što je sigurno je da ćemo se, čim pre, vratiti na još poneki sladoled. :)